Me­đu broj­nim uči­te­lji­ma ko­ji su po­red ra­da u obra­zov­nim usta­no­va­ma pi­sa­li i po­e­zi­ju na­la­zi se i Lju­bo­mir Lju­bo Oto­vić iz be­ran­skog se­la Bu­če. On je pune 43 go­di­ne učio đa­ke u vi­še ško­la u Cr­noj Go­ri i na Ko­so­vu, is­pi­su­ju­ći u slo­bod­nom vre­me­nu sti­ho­ve ko­ji su, ka­ko ka­že, bla­ži­li i sna­ži­li nje­go­vu du­šu. Po­sli­je sve­ga se vra­tio u svoj rod­ni kraj, gdje sa su­pru­gom pro­vo­di pen­zi­o­ner­ske da­ne. Ra­do pre­pri­ča­va svo­ju ži­vot­nu pri­ču, ko­ja uka­zu­je da je Oto­vić svo­ju du­hov­nost istin­ski ugra­đi­vao u ono što je ra­dio. To po­tvr­đu­ju i oni ko­je je opi­sme­nio i upu­tio na pra­vi put, kao i dvi­je zbir­ke po­e­zi­je i mno­štvo sti­ho­va ko­je još uvi­jek ni­je uspio da pu­bli­ku­je. Ro­đen je 1944. go­di­ne u se­lu Bu­če, kao še­sto di­je­te u oca i maj­ke. Kad je imao ne­pu­nih go­di­nu da­na otac mu je u rat­nom vi­ho­ru stri­je­ljan kod Zi­da­nog mo­sta. Iako oskud­nog imov­nog sta­nja Oto­vić je, ipak, uspio da za­vr­ši osnov­nu ško­lu u svom rod­nom mje­stu, a na­kon to­ga i gim­na­zi­ju u Be­ra­na­ma. Uči­telj­sku ško­lu za­vr­šio je na Ko­so­vu gdje je i ra­dio ne­ko­li­ko go­di­na kao pro­svjet­ni rad­nik. Go­di­ne 1977. Oto­vić se se­li za Plje­vlja, tač­ni­je u se­lo Stra­hov Do kod Bo­lja­ni­ća, i za­po­šlja­va se u ta­mo­šnjoj ško­li. U me­đu­vre­me­nu se ože­nio i do­bio tri si­na. Kao uči­telj pen­zi­ju je 2009. go­di­ne do­če­kao u plje­valj­skom se­lu Re­đe­vi­će, na­kon če­ga se vra­tio u rod­no Bu­če, is­ti­ču­ći da se naj­ljep­še osje­ća ta­mo gdje je pr­vi put če­lom na ze­mlju pao.
– Imao sam te­ško dje­tinj­stvo. Bi­le su to muč­ne i glad­ne go­di­ne, ali se ipak po­ste­pe­no išlo na­pri­jed. Du­bo­ko sam ža­lio što ni­je­sam imao uslo­va da na­kon za­vr­še­ne gim­na­zi­je upi­šem fa­kul­tet. No, ipak, Bog mi je otva­rao pu­te­ve i da­vao mo­guć­nost da se ba­vim in­te­lek­tu­al­nim ra­dom. Po­stao sam uči­telj. To je za­ni­ma­nje ko­je sa so­bom no­si po­seb­nu draž, jer čo­vjek ko­ji te­ži da bu­de do­bar pe­da­gog on či­ta­vog se­be mo­ra da po­da­ri svo­jim đa­ci­ma. Ta­ko sam i ja, vas­pi­ta­va­ju­ći broj­ne ge­ne­ra­ci­je, da­vao ne­ki svoj mak­si­mum ka­ko bih sva­kom dje­te­tu po­mo­gao da po­sta­ne i do­bar i obra­zo­van čo­vjek. Na­dam se da sam u to­me uspi­je­vao, što za me­ne pred­sta­vlja naj­ve­ću ži­vot­nu sa­tis­fak­ci­ju – is­ti­če Oto­vić.
Na­vo­di da je po­seb­no ra­do­stan kad sret­ne svo­je biv­še uče­ni­ke od ko­jih su mno­gi po­sta­li istin­ski in­te­lek­tu­al­ci i struč­nja­ci u ra­znim ži­vot­nim obla­sti­ma.
–Uspjeh mo­jih đa­ka je i moj uspjeh. Jer čo­vjek ko­ji ne zna da se ra­du­je i tu­đem uspje­hu on ni­je vri­je­dan po­što­va­nja. Ta­ko­đe, ako uči­telj dje­cu u ško­li ne pri­hva­ta kao svo­ju, naj­bo­lje mu je da osta­vi dnev­nik i da se ba­vi ne­kim dru­gim po­slom. Ja sam u sve­mu to­me, kao pro­svjet­ni rad­nik ko­ji je svoj rad­ni vi­jek po­tro­šio u se­o­skim ško­la­ma, imao i ulo­gu da za­jed­no sa dje­com i nji­ho­vim ro­di­te­lji­ma vo­dim i od­re­đe­ne ak­ci­je ko­je se ti­ču una­pre­đi­va­nja ži­vo­ta u mje­sti­ma oko Plje­va­lja gdje je ci­vi­li­za­ci­ja spo­ro sti­za­la. Sve mi je to da­va­lo po­seb­nu in­spi­ra­ci­ju da u slo­bod­nom vre­me­nu na­pi­šem po ne­ki stih – na­vo­di Oto­vić.
Ka­že da mu je naj­ža­li­je što na­ša se­la osta­ju pu­sta i što su ško­le u mno­gim mje­sti­ma odav­no za­tvo­re­ne.
Mo­jim pen­zi­o­ni­sa­njem i od­la­skom iz Re­đe­vi­ća za­tvo­re­na je ta­mo­šnja ško­la za ko­ju me ve­zu­ju div­ne uspo­me­ne. Tu­žne su to i te­ške stva­ri, jer ako se za­tvo­ri ško­la za­tva­ra se i se­lo. Tu tra­gi­ku na­ših pro­sto­ra utka­o ­sam u svo­je sti­ho­ve. U svo­jim pje­sma­ma do­ta­kao sam se i dru­gih te­ma i dio sve­ga to­ga pre­to­čio u dvi­je zbir­ke po­e­zi­je. Iz tih knji­ga iz­ra­sta dje­či­ja nje­žnost i čo­vje­ko­vo na­sto­ja­nje da osta­ne čo­vjek i po­red sve­ga ru­žnog što mu na­me­će tra­ja­nje pod ovom ne­be­skom ka­pom – na­gla­ša­va Oto­vić.
Naj­vi­še ža­li što mu je mno­štvo sti­ho­va, na­ro­či­to onih ep­skih, osta­lo neo­bja­vlje­no.
– Na­pi­sao sam broj­ne pje­sme ko­je su se pje­va­le uz gu­sle ši­rom Cr­ne Go­re, ali i mno­go ši­re. Ta­ko i sam če­sto uzmem u ru­ke taj drev­ni in­stru­ment i ot­pje­vam ne­što za svo­ju du­šu. Pri­ku­plja­ju­ći sve što sam na­pi­sao uvi­dio sam da sam iz­nje­drio pre­ko 9.000 sti­ho­va. Na­ža­lost, ni­je­sam imao sred­sta­va da svu tu svo­ju du­hov­nu tvo­re­vi­nu štam­pam. No, ipak, na­dam se da će mo­je pje­sme ži­vje­ti i po­sli­je me­ne, bez ob­zi­ra što ni­je­su uko­ri­če­ne u jed­nu za­jed­nič­ku cje­li­nu – na­vo­di Oto­vić.
Is­ti­če da će pi­sa­ti sti­ho­ve dok god bu­de mo­gao, na­ro­či­to one za­vi­čaj­ne ko­ji ga odr­ža­va­ju u ži­vo­tu.
– Od­u­vi­jek sam bio ne­mir­nog du­ha. Vo­lio sam sve ono što je čo­vje­ku pred­o­dre­đe­no da vo­li. O sve­mu to­me mo­gli bi ro­ma­ni da se na­pi­šu. No, ti ro­ma­ni ži­ve u mo­joj gla­vi. Pre­li­sta­vam ih dok še­tam za­vi­čaj­nom ze­mljom ko­ja me na­po­ji­la knji­žev­nim da­rom. Ta­ko na­sta­ju sti­ho­vi ko­je bi­lje­žim i ko­je osta­vljam rod­noj gru­di, jer dru­ge po­klo­ne ne­mam da joj dam – za­klju­ču­je Oto­vić.
D.J.